Dijabetes i deca – psihološka podrška porodici
Deca koja imaju dijabetes u najvećem broju slučajeva oboljevaju od dijabetesa tipa 1. To je hronično, doživotno stanje u kome je dete (i buduća odrasla osoba) zavisna od insulina koji se unosi spolja.
Uspostavljanje ovakve dijagnoze je izuzetno veliki stres za porodicu i za dete i često je traumatično. U ovom periodu važno je čitavoj porodici pružiti podršku i pomoći roditeljima da nađu efikasan način da se nose sa novonastalom situacijom. Od ključnog je značaja da roditelji razumeju prirodu ove bolesti, kao i najbolje načine da pomognu svom detetu da sa njom živi. U skladu sa uzrastom deteta potrebno je edukovati i dete.
Način na koji će dete prihvatiti i „nositi“ dijabetes zavisi najvećim delom od načina na koji se roditelji odnose prema tome. Odgovornost roditelja u prihvatanju dijabetesa deteta je veoma velika, a takav je i teret koji nose. Zbog toga je potrebno roditelje razumeti, osnažiti, ohrabriti i podržati ih u prilagođavanju celokupnog porodičnog funkcionisanja.
Nakon uspostavljanja dijagnoze roditelji i dete, u sistemu zdravstvene zaštite u Srbiji, prolaze kroz obuku za tretiranje dijabetesa. Ona se pre svega odnosi na kontrolu nivoa šećera u krvi, pravilno doziranje insulina i planiranje odgovarajuće ishrane i fizičkih aktivnosti.
U psihološkom smislu, tokom ovog procesa roditelji prolaze kroz različite faze procesa tugovanja. Prolaze kroz šok, nevericu, poricanje, ljutnju, tugu. Tek na kraju dolazi prihvatanje. Roditelji su često iscrpljeni, skrhani, pa zatim puni nade i borbeni.
Kroz kakva god stanja da prolaze, bilo bi poželjno da neko bude tu za roditelje, da ih sasluša, razume, pomogne im da prevaziđu krizu. Što se pre i efikasnije roditelji uhvate u koštac sa problemom, dete će biti u povoljnijem položaju. Emocionalna stabilnost deteta koje je dobilo dijabetes, procena i prihvatanje sopstvenog stanja u velikoj meri zavise od stabilnosti roditelja. Dete od roditelja i medicinskog osoblja traži i očekuje sigurnost i kompetentnost. Ako dete proceni da odrasli mogu da „izađu na kraj“ sa dijabetesom, dete će ga prihvatiti kao deo svog života i neće biti zastrašeno. Zbog toga je važno pomoći roditeljima da se što pre stabilizuju.
Deci koja u periodu adolescencije dobiju dijabetes takođe su potrebne slične stvari od odraslih iz okruženja. Pre svega, potrebno im je pomoći da svoje stanje prihvate i razumeju. Poželjno je utvrditi ih uverenje da sa dijabetesom mogu da žive normalan i ispunjen život i da će sa njima sve biti u redu. Takođe im je potrebna i pomoć da se izbore sa krizom, koju osećaju u daleko većoj meri nego mlađa deca. Faze i stanja kroz koje oni prolaze slični su kao kod odraslih, s tim što neke od reakcija mogu biti još burnije ili pak potpuno izostati na manifestnom nivou.
Adolescencija je buran period života, a izazovi adolescenata sa dijabetesom su još veći nego među ostalim mladima. Adolescenti uobičajeno testiraju granice sa rizičnim stilovima ponašanja. Važno je pomoći adolescentima sa dijabetesom da razumeju koja ponašanja su za njih štetna ili čak veoma opasna i zbog čega. Treba sa njima razmotriti rizike i eventualne strategije ako se tim rizicima ipak izlože.
Nakon uspostavljanja novih pravila života i uvođenja terapije, potrebno je da se dete i roditelji prilagode u svojoj prirodnoj okolini. Neophodno je da se obavesti i neposredno okuženje (osoblje u vrtiću ili školi). Dobro je da roditelji mlađe dece, kao i starija deca sama, prenesu najvažnije informacije o terapiji starijima i ostaloj deci u okruženju. Da se deca sa dijabetesom ne bi osetila isključena ili „žigosana“ dobro je da odmah nakon povratka u svoju sredinu najave da postoje izvesne promene u rutini, ali da će se njihov život nastaviti u svojoj punoći. Takođe, ako dete menja sredinu, bitno je da se i u novoj sredini pozicionira kao ravnopravan član zajednice koji ima određene drugačije rutine.
Podrška porodice u ovoj fazi je esencijalna. Ako dete prihvati da je ono sa dijabetesom jednako vredno kao i sva druga deca i tako se postavi prema svom stanju, vremenom (a ponegde i odmah) će ga tako prihvatiti i vršnjaci i šire okruženje.
Moje iskustvo u radu sa decom i adolescentima sa dijabetesom mi je pokazalo da stigmatizacija obično počinje od auto-stigmatizacije. Poželjno je jačati samopouzdanje kod dece i adolescenata i ukazati im da ako drže svoj dijabetes pod kotrolom mogu da žive život kakav god odaberu.
U zajednici osoba sa dijabetesom postoje sjajne osobe koje su ostvareni sportisti, naučnici, umetnici, avanturisti, roditelji, profesori, majstori. Korisno je da deca tokom odrastanja i sazrevanja budu svesna ovih primera, da bi imala modele na koje mogu da se ugledaju, tim pre ako su jedini članovi svoje porodice sa dijabetesom.
Pored opisanih eventualnih problema sa ličnim prihvatanjem dijabetesa i prihvatanjem od strane sredine, može doći i do promena u ponašanju. Naročito na početku bolesti ili u periodu puberteta, može da nastupi period neadekvatno regulisanog nivoa šećera u krvi. Kao posledica toga, dete i mlada osoba mogu iskusiti izvesne probleme u svakodnevnom funkcionisanju. Može doći do smanjenog kapaciteta za učenje i pamćenje, razdražljivosti, brzih promena raspoloženja i slično. Ovo su problemi koji se rešavaju otkrivanjem fizioloških uzroka i prilagođavanjem ishrane i terapije. Nakon toga potrebno je ispitati da li je u datom periodu ovoj mladoj osobi potrebna dodatna podrška i pomoći im da izgrade nove mehanizme za nošenje sa životnim izazovima. U ovom zadatku od velike pomoći može biti grupa vršnjaka osoba sa dijabetesom, roditelji ili druga odrasla osoba koja i sama ima dijabetes ili ima iskustvo u radu sa osobama sa dijabetesom.
Dakle, uloga roditelja i ostalih značajnih odraslih je da pomognu deci i mladima da prihvate svoje stanje i nauče kako da održavaju svoje zdravlje, da im pruže uverenje da će biti dobro i da mogu da postignu sve što žele, bez obzira na dijabetes.
Pored ove značajne podržavajuće uloge savetujem da roditelji obrate pažnju i na uvremenjeno osamostaljivanje dece. Velika je veština izbalansirati podržavanje i osamostaljivanje, ali verujem da je to tako sa svim roditeljskim zadacima.
Od najranijeg uzrasta potrebno je da deca i mladi nauče što više o dijabetesu i da čim pre preuzmu odgovornost za svoju ishranu, davanje insulina i prilagođavanje terapije. U početku ovo treba da bude uz nadzor i uz pomoć roditelja, a kasnije samostalno.
Dešava se da roditelji adolescenata, zastrašeni dijabetesom, prezumu potpunu brigu o svom detetu. Ili da roditelji deteta koje od malena ima dijabetes sa odrastanjem ne uključuju dete aktivno u razumevanje dijabetesa i davanje terapije.
Jasno je da roditelji brinu, ali je važno da razumeju da će svom detetu najbolje pomoći ako ga osposobe da na najbolji način brine o sebi.
Ovde treba pomenuti i zamku prezaštićivanja, kao jednu od manifestacija (preterane) roditeljske brige. Nije dobro detetu braniti aktivnosti primerene za uzrast, već je potrebno pomoći mu da prepozna ako mu se tokom tih aktivnosti javi problem i zajedno sa njim naći načine da se problem reši. Ako neke stvari ne proba, dete nikada neće znati da kako reaguje (hiper ili hipoglikemijom) na neku hranu, fizičku aktivnost ili neku uzbudljivu situaciju. Takođe, onda neće znati ni na koji način da sebi pomogne da izblansira nivo šećera u krvi.
Šta god da se sa njihovim šećerima desi, postoje stručnjaci koji će im pomoći da nauče kako da svoje stanje analiziraju i ponašanje prilagode. I da vremenom budu stabilno i dobro.
I roditelji i deca treba da budu svesni da se sa dijabetesom može živeti kvalitetan život i da je važno da budu motivisani da isti i ostvare.