Dijabetes je jedna od najčešćih hroničnih bolesti savrmenenog čoveka. Smatra se da će 20% populacije osoba starosti iznad 65 godina dobiti dijabetes. Takođe, govori se i o razbuktavanju epidemije dijabetesa tipa 2 medju decom i mladima, što je do pre nekoliko decenija bilo nezamislivo. Komplikacije dijabetesa uključuju veoma ozbiljna i teška stanja, koja u najgorim slučajevima mogu prouzrokovati otkazivanje bubrega, slepilo, probleme sa srcem ili amputaciju udova.
Bez obzira na ovako ozbiljne činjenice i teške prognoze, čini se da se dijabetesu ne poklanja dovoljna pažnja. Neretko se dešava da ljudi mesecima ili godinama žive sa izuzetno visokim nivoom šećera u krvi, a da toga uopšte nisu svesni. Na žalost dijabetes je „tihi ubica“ i kada „počne da boli“ već je u mnogome uznapredovao.
Možda baš zbog toga što dijabetes ne boli, mnogi odrasli ljudi nisu svesni problema i ne žele da prihvate da imaju hroničnu bolest. Čak i kada im se ustanovi povišen nivo šećera u krvi, oni ne menjaju životne navike i ne žele da se adekvatno leče. Dešava se i da uzmu lekove, ali ne uvode promene u svoju ishranu i nivo fizičke aktivnosti.
Gledano kroz vizuru psihologa, ovakvo „iracionalno i nezrelo“ ponašanje može se razumeti i objasniti. Veliki broj ljudi sklon je otpisivanju ili ignorisanju neprijatnih informacija i situacija, izbegavanju neprijatnosti i težnji ka postizanju prijatnosti. Takođe, čovek je biće rutine i često teži da zadrži „status quo“ koliko god dugo može. Sve to, uz izostanak neprijatnih simptoma zapravo ne motiviše osobu koja ima problem da se istim i pozabavi.
Uloga psihologa u ovakvim slučajevima je da osobi koja ima dijabetes, a ne može to da prihvati, pomogne da razume ozbiljnost svoje situacije i da joj pruži podršku da uđe u proces lečenja. Osobi se pomaže da shvati da ima zdravstveni problem i da je potrebno da ga rešava da ne bi ušla u veće i ozbiljnije probleme. Traga se za motivacijom, ili se ona sa osobom koja ima dijabetes zajedno formira i osmišljavaju se strategije za usvajanje i učvršćivanje novih životnih stilova. Osoba se podržava u razmatranju životnih opcija i odlučivanju za zdravlje i kvalitetan život kao najpoželjniju opciju.
Saznanje da je osoba obolela od dijabetesa je stresno, jer osoba zapravo shvata da joj je zauvek i nepovratno narušeno zdravlje i da gubi svoj dosadašnji način života. Gore opisan tip ponašanja zapravo je jedan od (neadekvatnih) načina za suočavanje sa stresom. To je verovatno i najčešća prva faza suočavanja – ignorisanje. Nakon prve faze uobičajeno dolaze ljutnja, tuga i na kraju prihvatanje.
Uloga psihološke podrške može biti korisna u svakoj od ovih faza, da bi se adekvatno obradile i da bi se na kraju usvojio najzdraviji način ponašanja koji će osobi doneti istinsku dobrobit i prosperitet.
Osobi koja je obolela od dijabetesa tipa 2 potrebna je podrška da prihvati svoje novo stanje, da ga upozna i da mu se prilagodi. Važna je uloga edukacije od strane lekara i ostalog medicinskog osoblja, a potom i podrška porodice u promeni životnih navika i sprovođenju novih i drugačijih rutina. U ovim
situacijama mnoge osobe sa dijabetesom okreću se psihologu ili psihoterapeutu kao izvoru podrške, usled neadekvatnih suportativnih mehanizma u svom neposrednom okruženju. Ovakva osoba u početku savetodavnog rada oslanja se na svog savetodavca, ali se tokom procesa savetovanja osamostaljuje i uči da u okviru svoje ličnosti izgradi nedostajuće tačke oslonca.
Veoma su korisni i individualan i grupni pristup radu, sa različitim dobitima i nivoima mogućih intervencija u svakom od ovih pristupa.
Značajan doprinos za unapređenje mentalnog zdravlja osoba sa dijabetesom imaju i aktivnosti udruženja ovih osoba. Izdvojila bih javno zastupanje njihovih interesa, lobiranje za promenu zakona i regulativa, promovisanje zdravih stilova života i međusobno povezivanje i podršku – kako u svakodnevici, tako i u elektronskim medijima, grupama, forumima, društvenim mrežama i slično. Dijabetes kao metabolička bolest utiče na raspoloženje osobe koja ga ima. Što je dijabetes slabije kontrolisan, to je uticaj na stanje i ponašanje osobe veći. Sa druge strane i način na koji je osoba navikla da se postavlja prema svetu oko sebe utiče na mogućnost regulacije samog dijabetesa.
Kod odraslih koji od ranog uzrasta imaju dijabetes ponekad se javljaju komplikacije, usled dužine života sa dijabetesom. Ove fizičke komplikacije i narušavanje zdravlja mogu da utiču i na psihološki status osobe, jer narušavaju dotadašnji životni komfor. Potrebna je nova vrsta prihvatanja i adaptacije, gde razgovor sa psihologom može biti od velike pomoći.
U moj praksi sretala sam osobe sa dijabetesom koje su sklone depresivnim i beznadnim stanjima, koje su naprasitog i promenjivog ponašanja i reagovanja – ponekad do iracionalnsti ili verbalne agresivnosti. Takodje, neke osobe sa komplikacijama dijabetesa sklone su omalovažavanju sebe i povlačenju u sebe.
Kod muškaraca se, bez obzira na uzrast, može javiti erektilna disfunkcija, što dodatno otežava zbližavanje ili funksionisanje u parterskoj vezi.
Rekla bih da su od psiholoških posledica dijabetesa najopasnija depresivna stanja, a njihova najozbiljnija komplikacija prikrivena ili pasivna suicidalnost – kada osoba zanemaruje osnovne neophodnosti života sa dijabetesom i namerno se oglušava o savete i zdravstvene smernice.
Rad sa ovim osobama mora biti suptilan. Potrebno je da osoba koja im pruža podršku ima dovoljno znanje o dijabetesu, razvijenu empatiju i prilagodljivost i fleksibilnost u pristupu. Ponekad je neophodno iskoračiti iz individualnog odnosa i tražiti partere za poboljšanje funksionisanje osobe u njenom neposrednom okruženju. Kada ovo nije moguće, „filigranski rad na duši“ je neohodan da bi se ovakvoj osobi vratila volja za životom i ona osposobila da pomogne sama sebi.
Stalno povišen i loše regulisan nivo šećera u krvi, kao i nagli skokovi šećera mogu doprineti tome da osobe sa dijabetesom budu napete, nervozne, agresivne, svadljive, džangrizave i slično. Ovakva ponašanja, ako se često ponavljaju, mogu da dovedu do loših odnosa u njihovom okruženju, koji povratno negativno utiču na njihovo opšte stanje. Ovakve procese potebno je osvestiti i promeniti tokom savetovanja.
Kod određenog broja osoba koje imaju dijabetes javljaju se česte hipoglikemije – veliki pad nivoa šećera u krvi. To je problem o kome se nešto ređe govori nego o hiperglikemiji, a sa sobom nosi opasnost od nekih urgentnih i akutno životno ugrožavajućih stanja. Osoba koja ulazi u hipoglikemiju nekada i nije u stanju da to prepozna, pa je potrebno da njena okolina obrati pažnji na ponašanje osobe. Osoba kojoj je pao šećer može biti pospana, usporena, nestrpljiva, ponekad čak i svadljiva, može da priča nepovezano i
da radi stvari koje inače ne radi. U situaciji kada se sumnja na hipoglikemiju neophodno je izmeriti šećer i konzumirati odgovarajuću količinu glukoze.
Uloga psihologa koji sa ovakvom osobom radi je da joj pomogne da nadje sigurne načine da adresira svoju hipoglikemijsku krizu i prevenira najgore neželjene posledice. Jedna od važnih stvari je da osoba sa dijabetesom upozna svoju neposrednu okolinu sa načinom na koji treba da reaguju u ovakvim situacijama. Neophodno je da osoba sa dijabetesom prevaziđe stid ili strah, bude sposobna da traži i primi pomoć. Za ovo je određenom broju ljudi neophodna psihološka podrška.
Uopšteno, psihološka podrška, kao i podrška grupe, daje veoma dobre rezultate u suočavanju sa posledicama i komplikacijama dijabetesa. Osobi koja ima dijabetes potrebno je razumevanje, pripadanje, ogledanje u grupi i uz pomoć njih ona uspeva da se funkcionalno ophodi prema svom stanju. Uzimajući u obzir psihološko-emocioanlne aspekte ponašanja i funkcioniosanja osoba sa dijabetesom može im se značajno podići sveukupni kvalitet života i postići dugoročni osećaj ispunjenosti i svrsishodnosti.
U praksi je retko, a bilo bi veoma poželjno (kao i kod svake bolesti), da se u osobi koja ima dijabetes sagleda, prepozna i podrži pre svega čovek, sa svojim zdravim kapacitetima, a ne da se isključivo tretira bolest kao nepoželjni gost.
Moj savet deci, mladima i odraslima sa dijabetesom je da ga prihvate kao stanje, a ne kao bolest. U najvećem broju slučajeva, kada se osobe sa dijabetesom pridržavaju određenih životnih pravila, ograničenja gotovo i da ne postoje. Mnogi klijenti sa kojima sam radila kažu da im je upravo